Барјак

  Већ мјесецима једна од главних тема у медијима али и међу народом су избјеглице, ријека људи која је кренула у велику сеобу из ратом захваћеног региона Средњег истока. Знам да многи негодују због тога, сумњају у стварне разлоге тих сеоба али свако ко и мало познаје прилике које су довеле до Арапског прољећа мора имати разумјевање за те људе.

    Прије само десет година Сирија је била једна од најразвијенијих земаља регије. Пољопривреда је била главна извозна грана привреде, поред тога у градовима се развијала трговина и лака индустрија, покренути су били и многи пројекти из области експлоатације фосилних горива. Међутим, неколико година незабиљежених суша све је промјенило. Пољопривреда , некада покретач привредног развоја Сирије била је доведена до уништења. Осиромашени сељаци почели су да се сливају у градове, мањак разумјевања државе уз вишак страног уплитања ускоро је од њих створио критичну масу. Та маса је запалила ватру грађанског рата који траје већ 5 година и нема назнака скоријег ријешења сукоба. У рату, без хране и воде, окружени пустињом, многи су да би сачували сопствени и живот њихових породица били спремни да се ухвате за сваку пружену сламку спаса, самим тим, сеоба у Европу појавила се као логично рјешење. Многи ће поставити питање зашто поново прича о Сирији, све је то већ познато, кога још то интересује к'о да ми немамо својих проблема?

      Ово је прича и о Србији! И одавде бјеже ријеке људи, младих, они нису тема медија. Није популарно о томе говорити и писати. Земља коју је у последњих двадесет година напустило око милион и пет стотина хиљада младог, радно способног становништва мора да постави себи питање ЗАШТО, како је кренуло све наопако? Одговоре на ово питање треба да дамо заједно. Одговор је важан како у будућности не би поновили грешке наших старих. Треба да поставимо темеље да МИ, али и они што долазе за нама врате овој земљи оно нешто због чега се овде ишло у живот и у смрт са пјесмом.

Наставиће се... 

Не постоји бољи, тежи, ни тужнији тренутак да коначно збијемо редове. Бољи јер је ово позив на буђење, тежи јер је цензура већа него икад до сад, а тужнији јер у овом тренутку газимо по нашој Милици Ракић. Влада Србије је потписала капитулацију, али ми, сви ми, без обзира за кога гласамо не смемо дозволити да до тога дође. Следи нам још једна мукотрпна борба за правду којој генетски тежимо. Пробудите се браћо и сестре, пробудите се из бајки које гледате и слушате! Тргните се из колонизације, из потчињавања и понижавања! Немој да будеш, читаоче, онај који заборавља, који клима главом и који је јак само иза тастатуре! Будућност наше деце, и твоје и моје, зависи од нас самих. Ово мора бити тачка окупљања нашег народа, сви морамо стати под један барјак! Нису више битне ни политике, ни пароле, нису битне боје. Устани, крени, Србија те зове. Ово су највећи избори за наш народ. Можеш нешто променити. Гласај!

Постоје два пута, за НАТО и против. Ако имаш савест, оно што се зове морал, патриотизам, тада заиста јесте твоја обавеза да изађеш да гласаш. Не као грађанина Републике Србије, већ као човека чији је народ гинуо за време НАТО бомбардовања. Буди човек!

Не дозволимо да за нас одлучују они који не могу да одлуче коју идеологију заступају и кога величају. Не дозволимо да за нас и у наше име потписују лажне дипломе и лажни патриотизми откупљени за пар милиона.

СВИ ПОД ЈЕДАН БАРЈАК - НЕ У НАТО!